ČIN I
(šalter Doma zdravlja, 7,30h, dve sestre kuliraju)
“Kod doktorke R? Aaa, pa ona danas radi u školi! Znate, sredom je uvek u školi!“ “Ali, imam zakazano”, rekoh sestri na šalteru. „Ma nema šanse, zna se da sredom ne radi u Domu zdravlja!“ “Možda ste u pravu”, izgovorih glasno, prevrćući po glavi sve zakazane i planirane obaveze za ovu nedelju. “Možda sam ja nešto permutovala”, rekoh opet.” Ako Vam nije teško, pogledajte u računaru za kad mi je onda zakazano. Bilo bi mi krivo da sam propustila termin.” „Ko Vam je zakazao?“ Pomislih, kakve to veze ima? “Još prošle nedelje, preko kol centra…” u sred rečenice prekide me “Aaaa!!!“ U trenutku sam bila sigurna da to veliko i malo, dugo i kratko A, nešto znači. I značilo je. Sumnja na loš i neodgovoran rad, na mogućnost greške. „Vidi, molim te“, reče sestra sestri čudom se čudeći „Stvarno zakazano za danas u pola osam!“  Uf, pomislih, još uvek ja dobro pamtim. Osmeh na mom licu. Situacija i dalje nerešena. Dok se sestre sad zajedno čude, upitah da li mogu kod druge doktorke, jer sam samo došla po uput za dete, pregled je sutra, u istom Domu zdravlja. U čekaonici ni žive duše. „Samo uput!? Aaaa, ne! Pa kako?!“ Mora da je to čudjenje prenosno. Sad se ja čudim što ne može kad nije moja greška, nema nikoga u čekaonici…čudim se što se čudim! Greška jeste, ali nije ni njihova, a i doktorka bi možda mogla da se naljuti. Najbolje da ja opet zakažem, sad kod njih, evo za koji dan, možda da mi učine pa sutra ujutru u sedam.

E sad sam stvarno ljuta! Ljuta na sebe što se trudim da poštujem proceduru koja je implementirana radi umreženosti, transparentnosti, smanjivanja redova u čekaonicama, ljuta što sam tu istu proceduru, a da nisam ni upitana, jednim delom i finansirala kroz izdvajanja iz moje zarade, ljuta što sad ta procedura „puca“ po meni! Ljuta što drugi uporno pokušavaju da me organizuju, a mene to košta i budem dezorganizovana. E, ne može ni sutra ujutru, ni iduće nedelje, sad imam zakazano, a vi ako želite povedite parnicu za dokazivanje u čijoj je nadležnosti krivica.  Ne galamim na glas, samo u sebi. Sestra kao da je i to čula, pa brže bolje ode da pita drugu doktorku jer sam joj minut pre toga rekla da ja neću da pitam drugu doktorku i neću ništa da joj objašnjavam, umorna sam od objašnjavanja tudjih grešaka. Objašnjavala sam i dok nije bilo procedure, ne moram sad. Molim, sprovedite me po proceduri!

ČIN II
(ordinacija, doktorka za i nad računarom)
„Šta je bilo, gde gori!?“ Rekoh u pet reči šta mi treba, doktorka klima glavom u znak razumevanja i odobravanja i pomislih sad će to. E, sad kreće ono drugo: pritiskanje tastera na tastaturi, podizanje miša od podloge, lupanje mišem o podlogu, levi klik, pa desni klik,  okretanje monitora levo-desno i svi ostali pokušaji reanimacije računara. Da sam bolesna bila, ne bih imala šanse pored računara. Prvo se on mora oživeti, a ovo mu je četvrti put od jutros. „Ček da pozovem ONE (bolje da ih ne nazovem nazvanim imenom). Pa da, zauzeto, sad ih svi zovu, niko ne može da radi!“

Bože, pomislih, samo da se ne razbolimo! Pa ti lekari ne znaju kud udaraju: nas reanimiraju, njih restartuju! Koga će pre, mrtva je trka. Pa zar se studije medicine svode na kurs informatike? Zar informatika ne treba da bude u službi medicine? Zar toliko znanje i iskustvo pada u senu nekog administrativnog, u ovom slučaju elektronskog, posla? Hoće li nas uskoro ta aplikacija, softver i server lečiti? Jel to znači da svi treba da budemo IT stručnjaci? Ne želim da verujem da je sve to finansirano mojim, našim novcem. Tako loš projekat! Bez ičije odgovornosti?! Brinem se, vreme prolazi, mora sledeći pacijent da udje, a mi se još uvek molimo da računar oživi? Ni medicina mu ne pomaže? Probala je doktorka i alternativnu: kuckanje, udaranje, kliktanje…„Proradio,“ uzbudjeno viknu doktorka! O, hvala bogu, uspeli smo! Kao pasivni učesnik u reanimaciji, učestvujem i u opštoj radosti! Zamislih sad onog hirurga kako nakon duge i teške operacije briše znoj sa čela…ma šta je taj napor spram ovog da se računar pokrene! Tačno na vreme, u predvidjenom roku koji svaki pacijent zaslužno dobije, u realnom vremenu koji treba da provede sa stručnjakom. Samo što u medjuvremenu, medicinski stručnjaci postadoše IT stručnjaci.

KRAJ
Posle više od pola sata trajanja procedure koja je implementirana da pojednostavi, ubrza i olakša rad svima, kao omadjijana izadjoh iz Doma zdravlja, srećna što sam i ja deo tima koji je odneo pobedu, posle teške borbe.

EPILOG
Kao i u svakoj drami i u ovoj su prisutni elementi komike, tragike, uvod, zaplet, kulminacija, rasplet i kraj. Da li je kraj stvarno kraj?

Tatjana Filipović