„Пантић vs Шојић“ или ти „Рад је од мајмуна створио човека“

Или је обрнуто? Колико нас посао сада прави мајмунима? Шта би данас рекао поштовани господин Енгелс? То је тако можда било када је Енгелс седео код куће, испијао чај, пушио лулу и смишљао теорије које се данас проучавају. Верујем да се нарадио у животу, као многи данашњи „филозофи“. Ја имам среће, радим и плаћена сам. Не смем ни да помислим на ону да је најсрећнији човек који ради посао који воли и плаћен је за то. Колико је људи данас у Србији који раде, а нису плаћени. То је варијанта теорије да је рад направио од човека мајмуна.

Почела сам да радим са 18. Додуше више волинтирала – тада 1995/96. на Радио „Индексу“ сви смо радили за нула динара. Исто је било неколико година касније у ЈСЛ „Спорту“ били су плаћени само старији новинари. Два месеца радила сам код школског другара у цвећари пре поласка на факс. Прелеп посао – нигде никога, јер тада нико није куповао цвеће. Мама је сестру и мене 1997. пријавила за неко паковање рекламација. Радили смо за сатницу, скоро три недеље по 12 сати дневно. Зараду сам потрошила на панчевачком бувљаку где сам купила нову гардеробу. И отишла сам код фризера.

Пошто нисам била ни приближно услову за трећу годину на Филолошком факсу  – 1999. и стицајем неких околности (крива је моја сестра) у сред летовања мама ме зове и саопштава да почињем да радим. А када разговараш са мојом мамом нема места за: али, зашто, нећу… Било је: „У понедељак се јави Ганету. Радићеш на Савском венцу. Добићеш уговор на 90 дана, мењаш трудницу.“ Добила сам 4 уговора на 90 дана, тј октобра 2000. уговор на неодређено. У тој фирми сам 18.5 година. Вероватно ће ме изнети одавде, јер опште мишљење је: ко мења државну фирму за приватну; не остављају се државне јасле; ћути и уживај; ма ко ти тражи да размишљаш само ради; нико ти неће правити проблем због трудноће и боловања… Феноменални услови рада, зар не?! Али ево две деценије никако да се уклопим у ту филозофију. Увек тражим још.

Почела сам на месту благајника – како ред налаже, испод мене са платом само кафе куварица и спремачица. За прву плату купила сам гардеробу и, наравно – отишла код фризера. Трауме из деведесетих.

У државним фирмама дуго се знао начин напредовања: чекаш да неко оде планирано у пензију или непланирано на небо. Кад сам то схватила (али не и прихватила), уписала сам вишу школу о чему сам писала у прошлом тексту. Међутим, чак ни након завршетка више, па ВСШП, нико на то није обраћао пажњу нити је то шта променило. Сви су ме тапшали по раменима: „Супер што си са двоје деце успела да изгураш и школу“, али нико да те унапреди.

Кренуло је време партијских запошљавања на велико. Људи су упадали у фирму на неодређено и одмах на места на која смо, ми који смо ту од раније и учени другачије, чекали. И то, природно, изазове бес, а уједно и немоћ. Како се помирити са тим да се нећу никад мрднути са места као „млађи референт Пантић“? А онда се десило неочекивано – три шефа одлазила су у пензију. Одмах сам заказала састанак код диретора сектора. Имала сам 10 година стажа, диплому. Сад је остало само да имам среће. Пошто у фирми није било људи са вишом школом, а који би се добровољно бавили овим прашинарским послом, као што је рад са странкама још и да буде одговоран за то – добила сам унапређење. Шест година сам била шеф. Уписала сам и специјалистичке студије на ВСШП, одслушала годину и онда направила глупост због које се и сад кајем – нисам одмах одбранила завршни рад. А имала сам све спремно: урађено истраживање, анкету, добру литературу, пола рада откуцано… И то ме је коштало радног места, јер су приликом систематизације 2015. све шефове са високом школом (читај: 180 бодова) сменили. И то док сам била на породиљском. Закон или не закон – ја остадох без плате… Џаба што сам три месеца касније одбранила тај рад. Колегиница из кадровске имала је пакосну опаску: „Зар очекујеш да те врате на место док си на породиљском?“ Толико о колегалности.

После породиљског – статус кво. Никога не занима нова диплома. И сад опет чекам: да неко оде у пензију или  да умре. За мене је сада 2009.

Слала сам последњих годину дана биографије на десетине конкурса. Нико ме није позвао ни у први круг. Џаба образовање, радно искуство, курсеви, skills… Каже ми другарица која ради у великој приватној компанији: „Ја бацам си-вије где пише да је неко радио у државном предузећу, уоште их не читам даље…“ Баш јој хвала. Изгледа да је то пракса многиима. Сви претпостављају да нико ништа не ради у државном сектору, да смо паразити, партијци… И у праву су и нису. Има нас и једних и других. Неко мора да вуче посао који западне нерадницима.

Другар који ради код једног мобилног оператера ми је препоручио да код њих конкуришем за место продавца – они су увек тражени. Кажем ја њему: А ти би сада са тог твог менаџерског места дошао код мене на благајну?

Рече он: Не бих.

А ја завршим причу: Па како онда можеш мени да нудиш тако нешто? Да ли си ти бољи од мене?

Очигледно је да се рад у државном предузећу не исплати, јер иако си добар радник: нико ти не верује да радиш, нико ти не верује да умеш да радиш, нико ти не верује да хоћеш да одеш из такве фирме где није битно да ли радиш или не радиш.

Пре неколико година питала сам Бору Ђорђевића како је настала песма „Како је лепо бити глуп“? Одговорио ми је: „У војсци.“ Ја му кажем: „Стекла сам утисак као да сте радили у државној фирми, јер – то је то!“

Из овог текста се да закључити:

  • Што пре почнеш да радиш бићеш свестан вредности новца.
  • Најтеже се троше своје зарађене паре.
  • Државне јасле су за неамбициозне, некреативне и оне са партијском књижицом.
  • Државне јасле су за жене које хоће да рађају.
  • Радни век је вечита борба „Панић vs Шојић“.
  • Приватне компаније не признају радно искуство у државним фирмама.
  • После 40 неће нико да те засполи.
  • Са децом неће нико да те запосли.
  • „Ћути и уживај!“
  • Предузетнишво је начин да сам себи будеш газда, и избегнеш све горе написано.

There are no comments yet.

Оставите одговор

Your email address will not be published. Required fields are marked (*).