„Од колевке, па до гроба…“

Мислим да Бане Радичевић није био свестан колико је у праву. Чим из школе изађете у свет – готово је. Крећу друга правила, људи се драстично промене, нема „ружичастих наочара“, нема плакања за оцену… Због тога би требало продужити школовање колико год се може. Шалу на страну.

Велики сам поборник доживотног учења. Штавише, људи који са средњом школом подвуку црту и кажу да ни новине више неће прочитати ме излуђују. Двадесетпрви век је. Образовање је битно. Образовање нас издиже изнад просечности. Образовање дозвољава еманципацију, напредак. Образовање нас тера да размишљамо шире. Наравно, свега овог нема ако ви прођођете кроз школу (факултет), али она не прође кроз вас. Онда боље да спалите диплому. Џаба сте бацали новац за школарине, јер ћете кад тад доћи у ситуацију да морате да отворите уста и укључите мозак.

Гостовала сам пре неколико година, са неколико колега из Високе струковне школе за предузетништво, на РТС2. Директор школе, Влада Маринковић нас је замолио да му се придржимо и ја сам радо пистала. Тема је била предузетништво. Рекла сам водитељки да ме не пита о томе коју ћу радњу да отварам, него да ме пита о зашто жена од 35 година и троје деце студира на специјалистичким студијама. Када сам дошла кући, звали су ме пријатељи и рекли да сам са толико страсти причала о нужности образовања, поготово код жена, али и (нас) старијих, да сам могла да се кандидујем за председника.

Као завршни рад на ВССП, код др Зорана Ристића бранила сам тему „Положај младих на тржишту рада у Србији“. Тада сам се згрозила подацима о образовној струкури становништва, а по попису из 2011. године. Податке и сами можете видети на сајту Републичког завода за статистику. Иако је основна школа обавезна 16% становништва је нема. Од укупно уписаних у основну школу не упише се око 10% у средњу. А од укупног броја уписаних у средњу школу још 10% је не зарврши. О срамотном проценту више и високо образованих да не говорим (око 11%). И Румуни су нас прешишали (поздрављам огроман напредак Румуније!). Да ли би и у блогу требало да наводим да су жене што се тиче образовања у заостатку за мушкарцима? Да ли би требало да нађемо оравдање за ове проценте? Оправдање у чему: материјалној ситуацији, нацији, (не)култури?

Оно чему на чему замерам нашем образовном систему што је тврд – неприлагодљив. Школујемо непотребне кадрове – штанцујемо економисте и правнике. Коме – чему? Шта они знају када изађу са факултета – да извинете ни налог за уплату не умеју да попуне.

Не постоје курсеви у оквиру образовних центара који би омогућили старијима дошколавање, преквалификацију која неће трајати вековима. Код нас се подразумева да завршиш то што завршиш и то ти је и „црквено и мртвено“. Не може машинац постане књиговођа или економиста – програмер. Гледате у филму како Том Хенкс добија отказ у радњи после 20 година стажа и шта ће јадничак уписује курсеве финансија и предузетништва да би могао да тражи други посао. А код нас тога нема. Смејали би се оном ко заврши курс – јер, боже мој, то није званично образовање (које вам одговара када имате 20 али када имате 40, мужа, децу и останете без посла вам не одговара). Значи у Србији онај ко студира нема права на грешку. Ако није добро проценио себе и прилике за запошљавање – ћао, довиђња.

Никако не смем, а да не споменем да су и државни факултети и високе школе прилагођене онима који их право из средње уписују. Са дешавања су у преподевним терминима уз обавезу присуства. Значи, кад ти дође из … у главу са 28 година да због посла/напредовања завршиш неку школу/факултет можеш само да упишеш приватно. Они су флексибилни. Не могу рећи да је због тога њихова школарина виша, јер су увидели да ту могу да зараде, али што и да не. Искористили су „прозор прилике“. Ја сам једна од оних што је са 22 почела да ради и напустила државни факс – књижевност. Са 27 сам укапирала да ми је диплома потребна да бих напредовала на послу и ето мене у приватној школи. Прво Вишја строковна шола из Љубљане, па када сам дипломирала 2006, пређем на тек формирану Вишу струковну школу за предузетништво, а када је она постала Висока, дам и ту разлику у испитима. Завршим је 2008. године – значи у тридесепрвој. Специјалистичке студије упишем чим су их организовали. И све ово не бих извела да предавања нису била после подне и викендом. Разлог: од 2005. до 2012. сам родила троје деце и радила сам. Последица: напредовање на место шефа.

Можемо да закључимо из мог примера да све се може када се хоће, да не кажем и када се мора. Зато је битно мотивисати, стимулисати и охрабрити жене, запослене и људе преко 30 да се усавршавају кад год имају прилику. Више је разлога, али је најважнији – прегазиће вас време. Средња школа је данас као основна – подразумева се. Свако наредно обазовање је нужда. Немојте после кукати како су вам сви други криви. Не –сами сте „криви“ за могућности коју дајете свом пословном животу. И запамтите:

Знање је једино што вам нико не може одузети!

There are no comments yet.

Оставите одговор

Your email address will not be published. Required fields are marked (*).