Ovaj put: VEOMA OZBILJNO!

Subota ujutru. Naspavana i odmorena od dinamične radne nedelje, idem na kaficu i frizuricu. A gde drugde, nego kod FRAJLE. Nije to samo frizerski salon, to je mesto u kojem sam se od prvog momenta osećala prijatno, prihvaćeno, a iznad svega usluženo po najvišim standardima (kvalitet usluge-svetski, cene-domaće). To je mesto na kom su se sastale, udružile i organizovale u oblik preduzetničkog poduhvata, žene, preduzetnice, a drugarice još iz detinjstva, iz osnovne. Žene iz kraja nekadašnjeg i sadašnjeg. One su ostale iste, a kraj se promenio.
Osećam pripadnost, ne samo po kraju, već i po razmeni energije, misli i emocija. Diskutujući i ovaj put o modnim trendovima, aktuelnim tračevima, nekako spontano pređosmo i na decu. Sopstvenu. Čije se zaljubilo, do koliko uveče imaju izlaz…zatim u kojoj školi se čita lektira, u kojoj ne, u kojoj školi je „jaka“ matematika, kad počinju pripreme za maturu…škola, škola, škola. Svaka različita. Zajednički imenitelj za sve: nasilje! Elektronsko, fizičko, verbalno, a sve vršnjačko. Shvatih ozbiljnost teme, situacije, pojave, dok se ona našla i u frizerskom salonu. Fenovi zaćutaše! Da li sam ja kompetentna da o tome diskutujem? Kao roditelj da, čak se osećam i pozvano. Kakva je danas i kolika je uloga roditelja u vaspitanju dece? Dokle nastupamo mi, odakle preuzima škola? A uticaj društvene sredine, kao značajnog faktora, uključujući TV programe agresivne i neprimerene sadržine, otvaranje kladionica i nargila barova u neposrednoj blizini škole, koji pravdajući svoje postojanje, kroz vršenje delatnosti za koju su dobili dozvolu, uslužuju i korisnike mladje od 18, našu decu? Da li dozvola za rad uključuje usluživanje svih korisnika, bez obzira na godine? Jel tako treba da izgleda novo poslovno okruženje, čak i u užem gradskom jezgru, zoni zaštite (zona zaštite se odnosi samo na kulturna dobra). Da li su deca nečije dobro? Čuvamo fasade, zgrade, spomenike, a decu? Očito ne shvatamo da su ona najveće nacionalno blago dok ih ne čuvamo i dok ih tako jeftino izvozimo. Mnogo je pitanja koja se nameću. Činjenice su sledeće: u današnje dinamično i haotično vreme, roditelji kontrolišu decu koliko za to imaju vremena i načina (verovatno nedovoljno); školi, tj prosveti, vezane ruke (procedura ne nalaže nikakve rigorozne mere); društvena sredina-već opisana. Pa ko je onda kriv? Šta da radimo? Jel hoćemo još neki Aranđelovac? Da li smo predaleko otišli u davanju prava deci? Da li smo time izgubili naša, roditeljska i obrazovno-vaspitna prava koje ima škola? Šta je sa obavezama dece? Da uvedemo opet Pionirsku zakletvu? Da li smo predaleko otišli u analizi slučajeva prepoznavanja nasilja, pa nam u tom procesu ono pravo promakne? Da li je vučenje devojčica za kikice – nasilje? Ili nadevanje nadimaka: Smota, Ćora, Klempa…? Da li to znači da je cela moja generacija bila žrtva nasilja? Uf, kakva strašna spoznaja! Dobro preživesmo! Kako da razlikujemo šalu koja je neminovna za period odrastanja, od ozbiljne tuče, vređanja, zlostavljanja…iz kojih deca izlaze povređena. Šta smo preduzeli? Zakon koji rešava problem plaćanjem kazne od strane roditelja za prekršaj koji dete napravi. Jel time problem zaista rešen? Kakva je to mera? Finansijska, za punjenje budžeta. A ko nema da plati? Da dođu izvršitelji i popišu stvari? Da li je ovo vaspitna mera za decu ili roditelje? Da li se trauma može izlečiti plaćanjem kazne? Kakve psihološke posledice ostaju po dete, porodicu, duštvo? Ako smo zaboravili: porodica je baza društva, a sve ostalo nadogradnja. Ili se možda definicija promenila? Društvo je jako koliko je porodica jaka, jer: “Lanac je jak koliko i njegova najslabija karika!”.
Roditelji, škola, društvo, nasilje – zajednički imenitelj: deca. Hajdemo roditelji, školo i društvo celo, u borbu protiv nasilja! Kako i koliko ko može, a najbolje zajedno, pomozimo našoj deci! Zanemarimo malo procedure, vratimo zdrav razum u rešavanje problema! Roditelji, vi najbolje znate! Da pokušamo da sprečimo nasilje; da vratimo školi oduzeta ovlašćenja, a time i ugled; da apelujemo da bude više školskih radionica i akcija poput “Drug nije meta”; da apelujemo da se u sve škole uvedu interaktivna predavanja, kao i projekti na temu “Drug nije meta”; da kreiramo drugačije društveno okruženje, da bude više zvaničnih radionica, tj. radionica i obuka jednog broja dece i nastavnika organizovana zvanično, od strane lokalne samouprave, a zatim da ta grupa dece prenese svim đacima u školi stečena znanja, čime se širi svest, zajedno uče, proučavaju šta treba raditi, dolaze do rešenja, kao što je to uradila Ivanjica, jer naša deca su naša budućnost, a mi je SADA izabranim načinom kreiramo. OD NAS ZAVISI!

Tatjana Filipović

Comments (1)

  • Gogatufe@gmail.com

    .lovo je treci put da poussa da dam i ja svoj komentar.osoba koje te libertinage upozna Neïla bi najsrecnija.zato sono mm Magali da u tebi uzivamo.voli te tetka.

Оставите одговор

Your email address will not be published. Required fields are marked (*).