Ima u životu i teških trenutaka, onih za koje mislite da vam se nikad neće dogoditi. A kad se i dogode, pitate se:“ Zašto baš meni?“ Trenutaka koji traju kao čitava večnost, trenutaka gde možda poželite da se njihovo vreme skrati, trenutaka u kojima ste nemoćni pred Bogom,  prirodom i samim sobom; trenutaka, iako bolnih, al željenih da traju što duže, bar još jedan dan. Iako znate da novi dan neće doneti nikakav boljitak, vi ga ipak želite, želite, jer ne biste da ovaj sad bude poslednji, jer toliko još toga niste uradili, niste rekli, a sad i ne možete. Nema vremena, a nema ni reči. Bar nema reči glasno izgovorene. One su tu, u nama, a iz nekog razloga teško se izgovaraju.

Tekst u nastavku je napisan pre tačno tri godine, kao prvo pismo ocu, baš iz razloga što su se reči teško izgovarale. Posvećen je mom ocu sa kojim sam proživljavala takve trenutke. Posvećen je svim očevima i svim ćerkama, svim ljudima koji se bore sa opakom bolešću, sa teškim i mučnim saznanjem o svom skorašnjem odlasku negde daleko, posvećen je svim porodicama koje su bile ili sad jesu u takvim trenucima. Heroji su i onda, kada gube bitku!

ZNAM DA ZNAŠ

Mnoge misli i mnoge reči u glavi. Motaju se, prevrću se, slažu se, sve rade, a nikako da izadju, da izadju i otkriju se. Sve su one lepe, nežne, osećajne, a dirljive, teške. Takav je život naš.

Hoću da kažem, a ne mogu. Znam da znaš. Sve znaš, a opet ne mogu. To sam nasledila od tebe. Kao čovek od pera, nadjoh način da iskažem svoje reči, da podelim svoje misli i osećaje. Jedno od osećanja koje mi je prvo na pameti, je zahvalnost. Zahvalnost za zdravo i bezbrižno detinjstvo, miran život, sklad porodični. Zahvalnost na osećaju sigurnosti, i gordosti, samopouzdanju, koji si nemo, bez reči, u mene ugradio.

Satkana od najboljeg materijala, to sam i postala, zahvaljujući tebi. Ti si takav. Najbolji! Moj tata!

Devojčice obično doživljavaju svoje tate kao velike, hrabre, snažne. Ti takav jesi. Tvoja snaga je divovska. Ti si naš remorker, zaštitar svih voljenih i svega voljenog. I sad me štitiš, sklanjajući pogled. Znam, teško je. Boli te. Boli me. Uprkos tome, ja ti kradem sićušan osmeh na uglu usana. Poklanjam ga sebi. Možda ga i nema, ali ja ga vidim. On je tu. Uvek je tu bio za mene. Znam. Znam da i ti znaš!

Rizničar porodičnih vrednosti. Tvoja kola uvek su išla unapred. Često natovarena, često uzbrdo, gurajući ih ručno. Nemo, bez reči, koračaš i dalje. Za tebe ni sunce nije bilo daleko. To je ta snaga i volja i optimizam. To roditeljstvo budi. Sad to znam. Vernost, požrtvovanost i ljubav duboko u srcu skrivena, kao oslonac. Moj oslonac. Moj tata!

Čovek od saveta, pomoći, lepe reči, čvrstog i jasnog stava, nežnog osmeha, toplog srca – moj tata! Kao vuk-vučić-vučina! Dosledan sebi, svojoj porodici, svojim idealima, sa verom kao vodiljom, ljubavlju kao pratiljom, nadom kao uzdanicom, a mudrošću kao motom, ti si bio neimar boljeg života. Vizionar. Napravio si kuću sa čvrstim temeljem. Svojim stopama utabao si put po kojem ja sada svoju decu vodim. Zahvalna sam ti na tome. Zahvalna i ponosna jer je tvojim postojanjem moj život dobio smisao. Opet taj osećaj zahvalnosti. Baš preovladava.

Dević, dovoljno je reći i da mi se vrata otvore! Zahvaljujući tebi. Tebi kao upornom, istrajnom, doslednom, plemenitom i hrabrom čoveku, gordog izgleda; vojniku, junaku i pobedniku svake borbe. Svake tvoje i svake naše! Ove poslednje – HEROJU! Devojčicama su tate heroji. Ti si moj i živećeš doveka, a zbog toga i svega, imao si se rašta i roditi!

Tata ne brini! Ja sam tu! Znam da znaš

Tvoja Tanja

Oktobar, 2014. godine

There are no comments yet.

Оставите одговор

Your email address will not be published. Required fields are marked (*).