About me…

Šta sam htela da budem kad sam bila mala?

Još u periodu pre škole, kad je život bio samo igra – omiljena igra mi je bila Majke i ćerke. Moja sestra od strica kao ćerka –da leži, plače, jede…a ja –uvek Mama- trčim, kuvam, spremam, hranim…i tako milion poslova. Izbor je uvek bio moj. Ni tada nisam volela da ležim i ništa ne radim. Prosto mi je bilo dosadno, čak i u igri. Da li je to opredelilo već tad moj stil života? Da li se ljudi radjaju sa već ugradjenim tempom, energijom, odgovornošću? Verovatno da da, a vremenom je usavršavaju i usmeravaju u željene pravce.

U nižim razredima osnovne škole –  Kasirka u ogromnoj samoposluzi. Tada mi se taj posao činio jako odgovornim i mislila sam da su te kasirke izuzetno srećne što su na takvom radnom mestu. Posebno me je opčinjavao zvuk kase pri otvaranju fijoke za novac. Svi ti tasteri, mehanički u ono vreme, njihovi prsti koji lete po toj tastaturi dok ukucavaju cene proizvoda…za mene je bilo fascinantno. Sad kad razmislim, ima neke veze i sa sadašnjošću. Volim da radim na računaru jer smatram da umnogome pomaže u radu, da je fantastično sredstvo za rad. Čini ga bržim i lakšim. Većina ljudi danas radi za računarom, a velika većina njih krivi računar za sve greške u poslu, ne shvatajući da je računar samo sredstvo za rad kojim upravlja čovek, kao nekada mehanička kasa. Znači odgovornost, znanje i operativnost su na nama.

U srednjoj školi želea sam da budem – profesor ili književnosti ili psihologije ili francuskog. Hm! Zašto? Pored toga što sam književnost i francuski bezgranično volela i odlično znala, mislila sam da bih i druge jednako dobro mogla tome da naučim, a da onima kojima to baš i ne ide, bar približim i razbijem odbojnost. Psihologiju nikada nisam učila jer sam išla u ekonomsku školu. Uvek sam tu granu, za mene nauke na granici dokazanog i intuitivnog polja, smatrala veoma privlačnom i magičnom. I tada sam smatrala da je u psihologiji sve. Psihologija – to je čovek sa svim fizičkim i misaonim karakteristikama. Oduvek sam znala da čitam izmedju redova i da posmatram ljude, da čujem ono što nisu rekli, da razumem šta su hteli da kažu. Moja baba je za taj moj talenat govorila da imam šesto čulo – na nju. Možda je to talenat, ali mislim i želja da ljude sa kojima živim, učim, radim…upoznam. Kako ću ih dobro upoznati? Samo ličnim posmatranjem i analizom, a ne na osnovu onoga što kažu jer mnogi ništa ne pričaju. Znala sam to i tad. Književnost mi je služila kao odlična praksa, zapravo za psihologiju. Kroz analizu romana, likova, dogadjaja…ja sam svoj talenat i ljubav prema tome, ispoljavala. Francuski – jer je melodičan jezik, jezik kojim se lepo mogu preneti osećanja, gotovo i sve nežnosti. Jezik za zaljubljene, za romantičare. Kakvi su i Francuzi. Verovatno i ja. Nikada nisam volela engleski. Ni sada. Sa teškom mukom ga učim. Uvek sam ga poistovećivala sa engleskom nacijom kao sa imperijalistima, genetski bolesnim ljudima, hladnim, oholim, stvarno izopačenim – što je istorija više puta dokazala. To je moja barijera i dan danas. Ekonomiju koju sam učila, uopšte nisam volela. Duguje, potražuje, za mene su u to vreme bili čista apstrakcija kao i za većinu dece danas. To je samo dokaz kako nam je školstvo loše, kako ne postoji objektivna praksa u kojoj bi se teoretska znanja primenila.  Ipak, odlučih se i tada, davne 1988. godine za studije ekonomije jer tu posla uvek ima.

Kao odličnom djaku Prve ekonomske škole u Beogradu, prijemni na ekonomiji, za mene je bio mačji kašalj, kao i odredjeni ispiti koje sam položila sa odličnim ocenama. To su naravno francuski, odbrana, sociologija…što opet potvrdjuje moje sklonosti prema grupi društvenih predmeta.

Neka ružna dešavanja u narednih 10-15-20 godina, prekinula su moje studije i počela sam da radim. Na moju sreću u istoj firmi sam 25 godina, na raznim pozicijama, administrativno, knjigovodstveno, pravnim, kadrovskim poslovaima. Mogu reći da celokupan posao, an general, znam i radim.

Ono što mi je ostalo kao neuradjeno u životu, što se tiče planova, je da završim fakultet, što činim u poslednje dve godine. Isključivo sebe radi. Smatram da, ako čovek ima neke ciljeve u životu i planove za njihovu realizaciju, može se desiti da ga nešto u tome omete, poremeti…nije važno kojim će to redom ići. Ne ide uvek onako kako smo zamislili. Važno je da tu uradimo onda kad možemo. Nikad nije kasno. Možda samo onda-nekad i nije bilo vreme da ja to uradim. U medjuvremenu sam uradile krucijalne stvari u svom životu: našla pravu ljubav, skućili se, imamo dvoje dece, nemamo kredite, imamo prijatelje više od 30 godina, plus nove. Smatram da sam time vrlo bogata i ispunjena.

Ono što samu svom radu naučila nije samo čist posao. On se ionako konstantno menja . Eto i to sam naučila, da se prilagodjavam promenama. Život teče, vozovi prolaze, moramo se naći u njima, neće nas čekati. Ako ne uskočimo mi, neko drugi hoće. Takodje sam, sama svojom odlukom, a na osnovu samoanalize, shvatila da mnoge stvari moram kod sebe da promenim. To je jedino što mogu, druge ne mogu da menjam. Nije to baš bio lak posao. Obuzdati toliku eksplozivnost i svesti je samo na energičnost i marljivost. Da budem strpljiva, da sacekam trenutak radi postizanja željenog efekta. Da budem tolerantna, da prihvatam ljude onakvima kakvi jesu. U tome sam otišla korak dalje: vrline ljudi izuzetno cenim, a manama pokušavam da se prilagodim, čak da i iz njih izvučem nešto pozitivno. Ne mogu to kod svakoga, ali kod dugogodišnjih saradnika i odredjenih prijatelja, mogu. Ne samo ukazivajući na to, to baš i nema efekta, već dovodjenjem u odredjene situacije, često vrlo svesno i iscenirano kako bi oni sami shvatili i prepoznali neke svoje mane i nedostatke u radu. Mislim da to govori da mi je do tih ljudi stalo. Do onih do kojih mi je manje stalo, jednostavno istolerišem, nikada ne osudjujem nikoga, jer mi nismo u njihovim cipelama. Najveća moja spoznaja, a mislim da se desila sa nepunih 40 godina je ta da nam je ovo stvarno jedini život i da je jako kratak. Stoga želim da uživam u njemu, svakoga trenutka. To je mojoj vedroj strani ličnosti dodalo još više vedrine. Ne želim da gubim vreme u raspravama, dokazivanjima, ubedjivanjima…uživam i u suncu i u kiši i u napornom danu…jer možda sutra neću imati ni takav.  Moj stav je da je u životu sve stvar odluke, čak i to da li hoćeš da budeš srećan.

Zadovolja sam sobom i svojim radom. Lično. Mnogi mi takodje to potvrdjuju. I dalje mislim da sam osoba sa odličnim organizatorskim sposobnostima, kako na poslu, tako i privatno, radna, energična, direktna, otvorena, tačna, detaljna, posvećena, čista, uredna, analitična. Nekad i previše ulazim u analizu, pogotovo posle časova kod prof Čelika. Opravdano. Prof  nam je predočio odredjeni sistem razmišljanja, života, zaštite, bezbednosti, za koje smatram da su vrlo važne. Ono čega se ne stidim i sa ponosom i ističem je to da šta god vidim kod drugog, a svidi mi se – jednostavno prepišem. Ne mislim na materijalne stvari. Tome nas je naučio naš gazda. „Ako ne znaš – ti prepiši, samo pazi od koga ćeš“.

Šta me podstiče? Upravo saznanje da sam svojim radom na sebi, na poslu i izgradnji dobrih odnosa sa okolinom, postala jedna zrela osoba. Smatram da bih mogla i više od toga da postignem. Za mene je važno da budem u toku sa promenama, svim; sa budem informisana, o svemu, da držim korak sa vremenom. To je pre svega potreba današnjih roditelja, kako bi ispratili svoju decu, a zatim potreba kako biste zadržali svoje radno mesto. Savremeno poslovanje je dinamično i podložno promenama, te se sa tim moramo stalno uskladjivati. Podstaknuta činjenicom da od svog rada i truda, pozitivne energije, za koju mislim, a i drugi kažu, umem da prenesem, živim sasvim “pristojno” za današnje vreme i da bi shodno tome, od više rada i zalaganja, živela i bolje i time sutra obezbedila sebi sigurniju starost, a deci školovanje od kojeg njima zavisi njihov kvalitet života. Konstantno istražujem i pronalazim oblasti za koje mislim da su moj “tanki led”, želeći da ga ojačam. Ne zadovoljavam se samo zadovoljenjem primarnih i sekundarnih potreba. Moje težnje su veće, te zbog njih gotovo uvek i nadjem način za njihovu realizaciju. Smatram da time i te kako šaljem poruku svojoj deci o najbitnijim stvarima u životu: o ciljevima, planovima, upornosti, istrajnosti, socijalizaciji, dobrim odnosima, marljivosti, a pre svega stvaranju porodičnih vrednosti i očuvanju istih. Svaki od tih inputa, “ispečen” u mom domu, reprodukovan kroz dobre ocene dece i njihov trud i zalaganje, pohvale nastavnika, priznanja za vaspitanje…divljenje drugih na postojanje emocija sa mužem i posle toliko godina braka…jasan je output moje sreće i zadovoljstva, koja opet, lančano postaje sledeći input… To je moj podsticaj, moja snaga, moji resursi!

Tatjana Filipović