Када ми траже да напишем своју кратку биографију, опусјем у браду. Чини ми се да је лакше написати роман него згурати 40 година у неколико редова. Никад нисам ништа умела да објасним у две речи.
О себи могу да кажем да сам као мала хтела да будем балерина, продавачица у цвећари, професор српског, новинар, писац. Тим редом. Нисам хтела да будем оно што ради моја мама. Балерина нисам била, али сам ишла пар година на плес. Радила сам у цвећари пре факса два месеца. Професор нисам била, али волим да држим предавања. Новинар сам била неколико година, али како то није било плаћено (поготово у спортском новинарству у које сам била заљубљена), морала сам да се окренем нечему што је доносило паре. И онда сам постала – моја мама.
После три неуспешне године на књижевности, мама ме је запослила у фирми у којој је радила. Тад се то овако радило: „Радиш од сутра. Ја сам радила у твојим годинама.“ Нисам имала права на примедбу. И ту је сан о професору српског пао у воду. Постала сам оно што је сан сваке београдске девојке од 23 године – шалтерска службеница у државној фирми. За овај посао потребна је једна и по вијуга, са тим да је једна искривљена. Ово ми је другог радног дана рекао један старији колега, да би ме спасио страха од одговорности посла. Ипак, није ме спасио муке што моја креативност, идеје, иницијатива у државној фирми вреде као динар 1992. Ево две деценије никако да се помирим са тим. Вероватно ћу отићи у пензију, а нећу успети да ту Дрину исправим. Међутим, као што рече наш Нобеловац, Дрине не смемо да престанемо да исправљамо, па макар оне биле систем рада у државној фирми. Неколико пута сам напредовала у послу, без партијске књижице, замислите. Да ли сам рекла да радим посао који не волим, али га радим најбоље што умем, јер ме је срамота другачије?
Моја мама увек се кајала што је остала на средњој школи. Не због образовања као таквог, него зато што су колеге у њеној канцеларији имали вишу школу и сав посао су пребацивали њој. А примали су већу плату од ње. А она није смела да се будни. Човек се учи на туђим грешкама. У двадесетседмој сам уписала Вишу струковну школу из Љубљане која је била отворена при Институту за мала и средња предузећа. У тридесетој сам уписала Вишу струковну школу за предузетништво која је прерасла у Високу струковну школу за предузетништво (шта зна дете шта је неколико диференцијалних испита, а онда још једна година студија). У тридесетосмој дала сам завршни рад на специјалистичким студијама на ВССП. А да ли сам вам рекла да не волим „Е“ од економије, али треба гледати шире?
Да бих разбила монотонију куће-посла-куће била сам на многим курсевима. Најважнији су они креативног писања. Први сам имала задовољство да похађам код Исидоре Бјелице. Не, жена није ни приближно оној коју гледате на тв. Била је веома опуштена, непосредна и жељна да прича о писању. На други курс сам имала част да идем код професора Зорана Живковића, нашег најпревођенијег савременог писца. Ту сам учила да избрусим дијамант. Да ли сам споменула да је једино чега се још увек држим од девојачких снова – писање?
Поносни сам аутор два објављена романа. Први објављен је „Игра“. Добио је награду „Пегаз“ за најбољи роман првенац на конкурсу издавача Књижевне омладние Србије 2012. године. Ова награда само је ставила тачку на неколико Змајевих награда и једну на Мајској песничкој штафети из основне школе.
Други роман „Повратак“, изашао је из штампе пре две недеље. Спремам се лагано да организујем промоцију. У међувремену, привела сам крају још један рукопис, а пре месец дана сам почела да радим на новом.
И да ли сам споменула да имам четворо деце?
Сад вам је мало јасније, зар не? Посао, школовање, брак, љубав према књигама, писање као вентил, деца, савет родитеља, кућа у предграђу, два пса и мачор, тренинзи, учење… све се може. Ствар је мотивације. И организације. И то ћу вам објаснити у 10 лекција које ће вам помоћи да (пре)живите 21. век.