„Ženo, pa ti odlično pišeš“, titrale su reči na ekranu mog kompa, kao da sam pobedila u nekoj igrici! Won,won,won! „Od svega što znaš da radiš, ti najbolje pišeš“, reče neko ko je bio zadužen da mi pomogne oko izbora predmeta i teme završnog rada; neko ko me je video par puta; neko sa kim sam razmenila samo par rečenica u proteklom periodu; neko- ko me zapravo i ne poznaje. Bar sam ja mislila da me ne poznaje. Da li je taj neko stručan, sposoban i pronicljiv da samo na osnovu jednog mog tekstualnog izlaganja u kojem sam iznela neke svoje misli, stavove i osećaje, sposoban da me upozna i da prepozna šta je to što najbolje znam da radim i što sam zapravo oduvek i htela da radim? Sad kad razmislim, jeste. Možda sam ja, ipak u tom svom radu rekla previše o sebi. Ipak ne. I do sad sam pričala i pisala puno, ali niko mi takve reči sa takvim oduševljenjem nije uputio. Ja sam to oduševljenje pročitala!
Bojanine reči kao vetar u ledja, kao podsticaj, kao motivacija, kao potvrda onoga što sam i ja duboko u sebi znala. Od svih napisanih reči, ja sam videla samo te, koje zapravo i nisu tako napisane, već su moja interpretacija. Kao da sam znala, kao da sam očekivala, kao da sam predosetila…svojih pet minuta. Onda je usledio predlog da tema za moj završni rad bude “Blog-stil života ili biznis”. Predlog ne samo za završni rad, već i za realan biznis. Oberučke i nerazmišljajući kako ću to uraditi, prihvatih. Kao Doroti iz „Čarobnjaka iz Oza“ koju je tornado podigao, uvukao u svoj vrtlog i prebacio na drugo mesto, tako sam se i ja našla na naslovnoj u Blogu u Kolumni, mojoj Kolumni!
Od svih obaveza koje imam u životu, kao majka, žena, domaćica, zaposlena žena, društveno aktivna, ja na prvo mesto stavih svoj završni rad, koji je tek za godinu dana. Na prvo mesto stavljam ono što volim, što me ispunjava, što me čini srećnom, što mi okupira pažnju, bez obzira koji je vremenski okvir i koja vremenska distanca. Za mene je to sad. Dosadašnje dve godine studija bile su po tačno ustaljenom pravilima: kolokvijum, seminarski, vežbe, prezentacije, kolokvijum, ispit. Uhvatih sebe da zapravo radeći na tezama završnog rada, krećući od kraja sa ovom godinom, pokušavam da sve obaveze koje mu prethode stavim u službu završnog rada, kao skup operativnih ciljeva i planova u funkciji strategijskog cilja. Nije mi kalkulacija na prvom mestu u smislu smanjivanja ili otaljavanja pomenutih obaveza. Na prvom mestu mi je da kroz odredjene predmete i obaveze u okviru istih, detaljno proučim sve aspekte svog završnog rada. Polako, studiozno, kako bi rad bio za desetku. Ne zbog ocene, već zbog moje zainteresovanosti za rad i posvećenosti istom, koja je uvek rezultirala maksimalnim rezultatima, što je očiti dokaz da čovek može da uživa u radu i da ga on čini srećnim. Motivacija u funkciji rezultata i relevantnih očekivanja kao dokaz teorije očekivanja.
Uvek sam se pitala šta ljudi pišu u tim završnim radovima, gde skupe tih 60 strana, kad to napišu…? Pišući teze za svoj rad, koji predstavlja jedan vid modernog biznisa, shvatih da tu apsolutno ima elemenata iz svih predmeta koje sam do sada učila. Završni rad će mom znanju dati oblik. Svaki je čovek riznica znanja, samo to treba izvući iz njega i oblikovati. Samo pravi  učitelj, kolega, saradnik, partner…to može; može, jer hoće, jer je u tebi prepoznao potencijal. Bojana, beskrajno hvala!
Kako nekad na izgled obična rečenica može da vam promeni pravac, okruženje, život! Nikada ne znate šta će za koga biti impuls, inicijalna kapisla, ideja dobijena od eksternog okruženja, biznis ideja, a na kraju preduzetnički poduhvat! Zato, uvek budite iskreni i nemojte skrivati svoje emocije. Iako danas iskrenost nije u modi i dalje ima ljudi koji je cene, a iskrenu emociju doživljavaju kao pogonsko gorivo!